Okruženje seksom

Veber je otkrio da nema istinske autentičnosti okruženja seksom. Seks kroz prizmu porno tube sajtova je i dalje legitiman, ali većina izvođača preteruju u aktima kojima ga čine još življim i intimnijim publici. On objašnjava da „predstava na porno tube sajtovima ne isključuje autentičnost. Učinak je sredstvo kojim je ‘autentičnost’ uspostavljena kao kategorija „. Ipak, intervjuisane žene imaju široko verovanje o tome šta je autentičan seks i većina je uključivala osećaj intimnosti. Jedan ispitanik kaže da je porno tube erotika žigosana zato što nije prava, što ne mora da bude tačno za sve izvođače. Neki od njih su u potpunosti zadovoljni seksom koji doživljavaju u pornografiji, dok su ostali prijavili nizak nivo zadovoljstva. Oni koji nastupaju u pornografiji imaju različite namere za taj način nastupanja, i mnogi ga posmatraju kao i svaki drugi posao. Neki izvođači to rade zato što vole zadovoljiti svoju publiku, neki to rade iz ličnog zadovoljstva, dok neki smatraju da tako stvaraju neku umetničku vrednost. Kako Veber kaže, ako je lažnih zadovoljstava mnogo, onda se dobro mora jednako praviti. Motivi mogu biti čista, ali ono što oni imaju za motive se dramatično razlikuje. Izvođači su obično svesni kakva je njihova publika, šta očekuje od njih i u čemu gledaoci uživaju. Veber može teoretisati kako žene koriste ovo znanje i imaju nameru da proizvedu pornografiju u kojoj ljudi anonimno uživaju, što onda potvrđuje verodostojnost opisa seksa kao normalnog.

Kalotipija u erotici

Kalotopija u erotici je dovela umetničku notu na jedan viši nivo. To se moglo videti sredinom devetnaestog veka kada je dostigla vrhunac. U 1841. godini, Vilijam Fok Talbot patentirao je proces kalotipije, prvi negativno pozitivan proces, koji omogućuje više kopija porno slike. Ovaj izum dozvoljava gotovo neograničen broj otisaka koji mogu da se proizvedu od stakla kao negativ. Isto tako, smanjeno vreme ekspozicije omogućava pravljenje porno slika za masovno tržište. Tehnologiju je moguće odmah koristiti za reprodukciju akta i portreta. Pariz je ubrzo postao centar ove trgovine. U 1848. godini u Parizu je postojalo samo trinaest fotografskih studija; od 1860. bilo ih je više od 400. Većina od njih profitirala je od nezakonite prodaje porno slika širim masama, koja je sada mogla da je priušti. Slike su se prodavale u blizini železničkih stanica. Prodavali su ih putujući trgovci i žene na ulicama, koje su ih krile pod svojim haljinama. Često su proizvodjene u setovima (od četiri, osam ili dvanaest) i izvozile, uglavnom u Englesku i Sjedinjene Američke Države. Oba modela i fotografi su obično iz radničke klase. Umetnički modeli su tražili  izgovor  za poziranje. Od 1855.godine nije više bilo fotografskih aktova koji su registrovani kod Akademije, a posao je prešao u  podzemlje, kako bi se izbeglo zakonsko gonjenje.  Broj onih koji su krivično i prekršajno gonjeni nije poznat, ali je vrlo verovatno da ih ima između par stotina i par hiljada koji ipak nisu evidentirani.

Deljenje snimaka

Deljenje snimaka, kao naprimer preko RedTube, je postalo svakodnevnica. Snimci će se čuvati na serverima i mogu da se gledaju iz oba mobilnih uređaja i na sajtu. Streaming medija je multimedijalni način da se stalno gledaju snimci predstavljeni od strane krajnjeg korisnika, dok se dostavlja od strane provajdera. Glagol „to stream“ se odnosi na proces dostavljanja medija na ovaj način; termin se odnosi na način isporuke medijuma, a ne samog medija, a njegova alternativa je preuzimanje. Medija plejer je program koji može da prenosi podatke (kao što je RedTube film) pre nego što je ceo fajl prenet. Razlikovanje način isporuke iz medija koja se distribuiraju odnosi se posebno na telekomunikacione mreže, kao i većinu sistema isporuke koji su ili sami po sebi streaming (npr radio, televizija) ili prirodno nonstreaming (na primer knjige, video kasete, audio). Na primer, u 1930-ih, muzika je bila među najranijim popularno dostupni streaming media; danas je internet televizija uobičajen oblik streamed medija. Termin „streaming mediji“ može da se odnosi i na medije, osim video i audio materijala, kao što su video skriveni podnaslovi, trake, i u realnom vremenu teksta, koji svi smatraju „striming tekstom“. Termin „streaming“ prvi put je upotrebljen u ranim 1990-ih kao bolje opis za video na zahtev na IP mrežama; a kasnije i na  RedTube i sličnim sajtovima. Za lajv striming, koji se odnosi na sadržaj koji se isporučuje uživo preko Interneta, potreban je oblik izvornog medija (npr video kamera, audio interfejs), koder da digitalizuje sadržaj, medijski izdavač i mreže isporuke sadržaja distribuciju i isporuku sadržaja.

Законска регулатива стриптиза

Бројне надлежности у САД имају посебне законе о књигама које се односе на стриптиз. Иако стриптиз нису порнићи, ипак је потребно да се законска регулација успостави. Један од злогласних локалних закона је у Сан Дијего општини – члан 33. који је специфичан и строг, као одговор на тврдње о корупцији међу локалним званичницима, који је укључивао контакте у индустрији забаве за одрасле. Међу његовим одредбама је „правило од шест метара“, које копирају друге општине, захтевајући да плесачи одржавају дистанцу од шест метара од публике приликом извођења тачке.Друга правила забрањују „потпуну голотињу“. У неким деловима САД, постоје закони који забрањују излагање женских брадавица, које су на тај начин покривене грудњаком од стране плесача (иако се такав табу односи и на излагање мушких брадавица). Почетком 2010. године град Детроит забрањује потпуно наге женске груди у својим стриптиз клубовима, по узору на Хјустон, који је почео спровођење сличне уредбе у 2008. години. Градско веће је омекшало правила елиминишући потребу за грудњаком, али су остала друга ограничења. Оба града су са репутацијом да се у њима јављају незаконите активности повезане са стриптиз објектима. За неке надлежности, чак и одређени положаји могу се сматрати „непристојним“ (као што је ширење ногу). У Британији у 1930.-им, када је Виндмил позориште у Лондону почело да приказује еротске представе, британски закон забрањивао је извођачу кретање док је у стању голотиње. Да би било у оквиру закона, коришћени су понекад уређаји који ротирају моделе, који се без њих крећу. Вентилатор за плес је био други уређај који се користио да би перформанс био у складу са законом. То је омогућило да тело голе плесачице буде прикривено од њених фанова или њених гледалаца, до краја акта, када је остајала гола за кратак интервал, док би се светла погасила или завеса пала на њу, са дозволом да напусти бину.

Историја еротике у декорацији

По наредби Екатерине велике, поред њеног апартмана, уредјена је соба у Гатхина Палати претворена у еротски кабинет. Намештај је био изузетно ексцентричан, са ногама урадјеним као велики пениси. Пенис и вагина били су урезани у намештај. Зидови су били прекривени порно еротском уметношћу. Постоје фотографије из ове собе руског очевица који је цртао унутрашњост, али су руске власти увек биле веома тајанствене по питању овог необичног царског наслеђа. Собе и намештај су 1941. године видела два официра Вермахта, али изгледа да су од тада и нестали. У документарцу Петера Водиша сугерише се да је кабинет био у Петерхоф палати, а не у Гатхина палати. Традиција је настављена са другим, више савременим сликарима, као што су Фрагонард, Коурбет, Просо, Балтхус, Пикасо, Едгар Дега, Тулуз-Лотрек… Егон Шиле, који је за време боравка у затвору и имао неколико радова са описима голих младих девојака, уништиле су власти због увреда и изокретања аустријских обичаја. До 20. века, фотографија је постала најинтересантнији медиј за еротску уметност. Издавачи попут Ташена имали су демократски приказ еротске уметности и еротске фотографије. Ташен књиге укључују уметника Хајиме Сораиа, кога његов савременици сврставају између Нормана Роквела и Салвадора Далија или у маштовитост модерног доба попут Варгаса, која ближе долази до модерног Схунга. Сораини роботски радови су у сталној колекцији МоМА и Смитсониан институције, као и у приватним колекцијама ВЕАМ музеја. Данас еротски уметници напредују, иако у неким круговима много овог жанра још увек није тако добро прихваћено као више стандардних жанрова уметности, као што су портрети и пејзажи.

Seksualni filmovi

Seksualni filmovi nisu isto kao porno filmovi, ali su isto veoma popularni. Snimanje ovih filmova u početku nije bilo dozvoljeno potpuno, ove scene su se odigrale u Grindhouse pozorištima i nekoliko nezavisnih pozorišta. Međutim, do kraja 1960. godine su porno filmovi bili malo više necenzurisani, pa su i seksualni filmovi prikazivani u bioskopima. Kao što je ovaj žanr razvijen tokom 1960-tih, tako su i porno filmovi počeli sa prikazivanjem scena iz simuliranog seksa. Do kasnih 1960-ih, seks filmovi su privlačili sve veću i širu publiku, uključujući i parove, ali i pojedinačne muškarce koji su prvobitno činili ogromnu većinu pokrovitelja. Žanr je brzo opao u popularnosti  u ranim 1970. godinama zbog oglašavanja zabrana, zatvaranja mnogih pozorišta i i bioskopa i rast hardkor pornografije u „zlatno doba”. Frostov Ljubavni kamp 7 (1968) bio je preteča filmova sa ženama u zatvorskim i nacističkim eksploatacionim podžanrima koji su se nastavili do danas. Njihove priče govore o ženama u zatvoru koje su izložene seksualnom i fizičkom zlostavljanju, tipično za sadističke muške i ženske upravnike zatvora, kao i stražara. Žanr takođe ima mnogo filmova u koje zatvoreni žene uključe u lezbejski seks. Ovi filmovi odbacuje sve moralne pretenzije i bili su dela čiste fantazije namenjene samo za maštu  publike sa zlokobnom mešavinom seksa i nasilja, uključujući i voajerizam (striptiz šou, grupne tuš scene, borbe žena) sa seksualnim fantazijama (lezbejke, silovanje, seksualno ropstvo), kao i
fetišizam (ropstvo, mučenje, degradacija), i otvoreni sadizam (premlaćivanje, mučenje, okrutnost).
U Japanu, Seijun Suzuki je snimio revolucionarni film Kapija mesa (1964), a to je bio prvi mejnstrim film sa golotinjom.

Ženski likovi u filmovima

Ženski protagonisti u agresivno seksualnim filmova su obično od dve opšte vrste: loše devojke ili posrnule žene. U takozvanim prikazima loših devojaka, porno filmovi su bili brojniji. Ženski likovi su bile osobe od promiskuiteta i njihova odlika je nemoralno ponašanje. Džin Harlou, glumica koja je prema mnogima bila bezbrižna, ljubazna osoba sa ekrana, često je igrala karaktere loših devojaka i nazvala ih je „seks lešinari“. Dva od najistaknutijih primera filmova sa lošim devojkama su Crvenokosa žena (1932) i Bejbi fejs (1933). Porno filmovi su tek kasnije prikazivali loše devojke. U prvom filmu, Džin Harlou ima sekretara za koga je utvrđeno da sa njom vodi luksuzni način života. Ona zavodi svog šefa i namerno prekine svoj brak. Tokom zavođenja, on pokušava da se odupre i udari je, posle čega ga ona gleda pravo u oči, pravo u njega i odgovara: „Uradi to ponovo! Sviđa mi se!“ Na kraju su se venčali, ali Harlou zavodi bogatog industrijalca koji je u poslu sa njenim mužem, tako da ona može da krene u Njujork. Iako joj ovaj plan uspe, ona je odbačena kada je otkriveno da ima aferu sa svojim vozačem. U poslednjoj sceni filma, ona je u Francuskoj na zadnjem sedištu limuzine sa jednim starijim bogatim gospodinom koji se vozio sa istim šoferom. Njen progres karaktera je ilustrovan u nekoliko ponavljajućih vizuelnih metafora filmske kamere, koje su kasnije koristili i porno filmovi. Od tada muškarci vole da gledaju opasne žene sa jakim karakterom u svim vrstama filmova.

© 2016 ZEK

↑↑↑